Slikar, ili možda bolje reći vizuelni umetnik Đorđe Stanojević stvara nesvakidašnje slike od zemlje. Boje su od zemlje i pomoću njih dobija strukturu zemlje na površini svojih dela. NJegovi pigmenti su prirodni, kao i preparature, gruba platna i drveni ramovi. Takvim pristupom slici blizak je i avangardnoj novoj arhitekturi od zemlje, sa najboljim termičkim svojstvima. NJegova slika je priroda u malom, mikrokosmos kao izraz makrokosmosa. On dopušta da priroda dovrši sliku, docrta je i doslika u krugu sadejstva, zajedno sa umetnikom. Izlažući svoja dela kiši, mrazu, snegu, slani, suncu, mesecu, vetru i atmosferalijama svake vrste, stvara zajedno sa prirodom, što je poznato u istoriji avangardne umetnosti ali ne kao zasnivanje skoro klasično rešenog slikarstva. Priroda na kraju daje kolorit, detalje, kristalnu ili mineralnu formu i sazdanost slike, razlivanja i curenja po njoj. Umesto umetnih, namernih, veštačkih curenja boja kod DŽeksona Poloka (Jackson Pollock) i predstavnika njujorške škole apstrakcije (škole apstraktnog ekspresionizma), tzv. dripping-a, kome prethode nadrealističke dekalkomanije, kao poseban likovno živopisan vid otisnutog curenja boja na slici, Stanojević dopušta da takve tragove stvara sama priroda, on slika prirodom i priroda slika pomoću njega. Tako priroda prirodu prirodom stvara, ili drugačije rečeno, dolazi do potpune tautologije slikarskog čina. 

 

Dela ovog nesvakidašnjeg majstora su istovremeno apstraktne slike ali i pejzaži, prikazi šume, brda i doline, kao njegovih najčešćih motiva. Istovremeno apstraktna i mimetička, njegova ostvarenja često zalaze i u fantastičnu pojavnost, u tom opusu ima mesta i za definisanje slike kao fantastičnog pejzaža, te najređe vrste fantastičnog slikarstva. Na njima ima boje i crteža a stroga geometrijska forma trougla prikazanih zabata ili piramide biva razbijena cvetovima. Prethodne crno-bele „hladne” slike zamenile su koloristički bogate i „tople”. 

Slikarski postupak ovog umetnika je dug, slika je proces, sadejstvo, stanje mišljenja i osećanja, ali ne i potpuno otvoreni eksperiment dela u nastanku (work in progress), jer umetnik veoma dobro zna kada je ostvarenje završeno, što je ključni momenat po kome je on slikar. Osećanje i doživljavanje prirode je bitno, slikanje postaje produžetak prirodnih stanja, procesa, promena i trajanja, pa uključuje i osluškivanje ptičijeg poja. Reč je o slici koja jeste sama priroda, jer se i umetnik saobražava prirodi. Dubina doživljaja prirode vodi ka saznanju slike.

 

Da li je ovo stvaralaštvo tradicionalno, moderno, postmoderno ili izvan svih podela, teško je odgovoriti, jer ono je sve od toga i više od toga. Važno je samo da slika ostaje trag prirode i prirodni proces, što je u eri veštačkih materijala i izveštačenih međuljudskih odnosa, digitalnoj i robotskoj apokalipsi, u elektronskom mulju sadašnjice, krajnje revolucionaran, bolje reći kontrarevolucionaran čin, šamanski povratak ozdravljenju umetnosti. Najpre se pojavljuje zemlja, pa klica, zrno, gamet, koje počinje da klija i pretvara se u plod, pejzaž, Sunce, Mesec, planinu, cvet, sliv reke, list, koru drveta, vodu, more, oblake i nebo. Slikarstvo je i bukvalno oživelo. Svako delo ima neki svoj zvuk, atmosferu, vibraciju i energiju, svako je ličnosno i samosvojno. Slikar sluša pesmu gugutki, slika isključivo na otvorenom prostoru, živi u vajatima, sakuplja etnološke, stare, zaboravljene i odbačene predmete, prirodom kultiviše sliku. Ona postaje zidanica, tkanje, pogača, kora, pletenica, vizuelni naboj nastao tokom slojevitog i višegodišnjeg rada u stalnim vraćanjima pojedinom delu.

 

Zato što ne slika rafinisanim, veštački prerađenim, već prirodnim materijalima i pomoću same prirode, njenih elemenata i sila, umetnost Đorđa Stanojevića nije samo izvorna, etnološka i ekološka, već i konceptualna, tautološka (priroda prirodom prirodu oprirođuje). Premda naizgled apstraktna, fantastična i/ili pejzažna, ona je jedinstvena u istoriji umetnosti, najbliža delima Aboridžina, primitivnih zajednica i lend art umetnika. Ovo stvaralaštvo izvire i iz svesti da na terenu slikarstva sa prebogatom, pregustom prošlošću, na kome su stvarale stotine hiljada i te kakvih slikara, postaje skoro nemoguće dati nešto novo i originalno. Pa ipak Stanojević je uspeo u tome. Estetički gledano, njegovo slikarstvo pripada istovremeno po starijim estetičarima dvema suprotstavljenim estetikama – prirodnoj, sponatnoj, nenamernoj, nesvesnoj i stoga inferiornoj (koju stvaraju biljke, životinje i celokupna priroda) i ljudskoj, koja jedino poznaje uzvišeno, sublimno, idealno, idejno, savršeno i božansko. Ta stara postavka estetike može se osporavati već i činjenicom da osim kugle i kocke (kojih ima i u prirodi) i osnovnih geometrijskih, euklidovskih formi, čovek nije u stanju da nadmaši prirodu i stvori nešto tako savršeno već na nivou osnovnih formi, kao što su oblutak, jaje ili dojka. 

 

Za ovog stvaraoca slika je kao i za Morisa Denija (Maurice Denis) samo površina, prostor ili možda bolje reći polje delovanja hemijskih i fizičkih zakona. Kada se sve od slike odbaci, kada se ona konceptualno ogoli do prapojavnosti u kojoj se rastače i njen smisao, još uvek ostaju ti zakoni, koje Stojanovićeva dela ističu u prvi plan. Dajući prirodu glavnu reč, međutim, otkriva i sve ono što (neo)konceptualna avangarda odbacuje. Umesto minimalizma, purizma i redukcije izražajnih sredstva do apsurda, pronalazi san, maštu, noć, mitologiju i volju, vraćaju mu se na slici talozi nesvesnog, jer, kako vidimo, priroda ih implicitno sadrži. Sa njegovim radovima pruža se jedinstvena prilika za saznanje prirodnih procesa, tj. da ljudska umetnost pripada široj, prirodnoj, kao podvrsta ne izlazi iz estetike koju poznaju priroda i njeni elementi, što je potpuno nov, čini se revolucionarni doprinos ovog slikarstva. S druge strane, Stanojevićevi likovni doprinosi idealno se uklapaju i u najnovije, najavangardnije ideje umetnosti kao izraza materije i materijala. Te nove postavke izložila je nemačka istoričarka umetnosti Monika Vagner (Monika Wagner) u knjizi Materijal umetnosti. Jedna druga istorija moderne (Das Material der Kunst. Eine andere Geschichte der Moderne). Njoj je na sličan način kao i Stanojeviću u oblasti u kojoj je toliko toga rečeno, napisano i urađeno, za koju vodeći stručnjaci poput Hansa Beltinga predviđaju kraj istorije umetnosti, uspelo da ostvari potpuno nov pristup, novu vizuru aktuelnosti kao i cele povesti umetnosti. Stanojeviću su, treba reći, u njegovim nastojanjima kod nas bliski Božidar Plazinić i Božidar Mandić iz Porodice bistrih potoka, a preteča takvog svetonazora je vajar i teoretičar Kosta Bogdanović. Stanojević nije usamljen u svojim otkrićima. Plazinić je sa svojim slikama od pletenog pruća i otiscima krajputaša u vosku osamdesetih godina prošlog veka prvi započeo epohalni povratak umetnosti prirodi kod nas, drugačiji od narodne umetnosti, a Mandić ga je radikalizovao. Izložio je u Beogradu bitno različitu skulpturu ili bolje reći objekat – veću posudu punu šumskih pečuraka. Predstavio je potpunu novu likovnost, nestvorenu rukom, za koju su bitni boja, forma ali i snažna čulna dimenzija mirisa u galeriji, kao najređe zastupljenog estetskog momenta u umetnosti. Uz pomoć tih saboraca Đorđa Stanojevića, bolje se upoznaju prevratničke nove ideje u srpskoj umetnosti koje nisu ništa drugo do povratak na tradicionalno, tj. povratak u budućnost, kada smo pomislili da je više nema.

 

 

Dejan Đorić