Koncept prirode u radu Đorđa Stanojevića

Đorđe Stanojević ne spada među vizionarske eko umetnike koji imaju potpunu viziju spasavanja Zemlje, niti je on ikada sebe predstavljao kao šamanskog izlečitelja razdora između prirode i kulture. Elementi nesigurnosti, nepredvidivosti i slučajnosti, koji su upisani u njegove radove tokom njihovog nastanka, dok su bili izlagani na otvorenom, bili bi u suprotnosti sa takvom suverenom pozicijom. Sama činjenica da je svoje slike ostavljao na otvorenom, da bi poremetio i izmenio procese koje je započeo, da bi prekinuo sa navikom i raskinuo sa poznatim, da bi destabilizovao sve one slikarske procedure sa kojima je već bio potpuno upoznat, pokazuje da je njegova umetnička praksa mnogo više usmerena ka sebi samom nego što je to većina eko projekata. Za Stanojevića umetnost nije oruđe društvene promene, već inherentni element njegovog napora da dospe do samorazumevanja putem složenog spleta otvorenih eksperimentalnih procesa.

”Mi se usavršavamo na taj način što nam se stvari dešavaju, a ne tako što ih mi činimo” – to su bile reči Džona Kejdža, kojima je opisivao kako je svoje kompozicije pisao na način koji u njih uvodi zvukove iz okružja; sve one slučajne zvuke koji partiturom nisu bili ni predviđeni ni određeni. Kada svoje slike ostavlja dejstvu vetra, kiše i snega, zracima sunca i prašini koja na njih biva nanesena vetrom, kao i drugim slučajnim uticajima iz okoline, Stanojević sledi sličnu logiku, i to čini da bi u pokret stavio široki spektar međudejstava i procesa koji rezultuju nečim neočekivanim.  Šta god da je postigao tokom neke od slikarskih seansi postajalo je podložno izmeni putem uticaja atmosferskih i drugih nepredvidivih okolnosti, koje su delovale na sliku u intervalu između tih seansi.  Razlika spram Kejdža, kao i Fluksus tradicije tu leži u činjenici da su za Stanojevića ovo bili samo koraci u procesu stvaranja potpuno integralnog dela.  

Stanojevićeve slike nemaju prost indeksičan karakter, poput radova Fluksus umetnika, koji zastupaju okruže koje je na njih uticalo. Njihova svrha nije da zamene umetnost kao ogledalo prirode umetnošću kao indeksom prirode.  Naravno, budući da je proces njihovog stvaranja bio pod neposrednim uticajem vetra, kiše, snega i sunca, nema načina da se izbegne da se one tretiraju kao indeksične – njihova egzistencijalna, fizička, pa čak i kauzalna veza sa tim prirodnim silama čini ih indeksičnim po definiciji – ali pošto to u njihovoj vizualnoj i fizičkoj prisutnosti nije očigledno, moramo se pouzdati u legende da bi to saznali.  Sa druge strane, samim time što su ove slike takođe ostvarile egzistencijalni odnos i spram umetnika, one se mogu tretirati i kao indeksi njegovih kreativnih procesa i njegove borbe za prevazilaženje pristupa koji su oblikovani svesnim namerama, da bi ostavio prostora onima koje obično u procesu postajanja svesnim bivaju ili osujećeni ili bar filtrirani putem svesti.

Stoga mi takođe moramo da se pozabavimo i prirodom umetnika, njegovim negativnim odnosom spram korporativne kulture, kreativnih i kulturnih industrija, kao i njegovom borbom protiv stereotipnih modela rada u polju umetnosti i kulture.  “Kako da izbegnemo bavljenje umetnošću u maniru nametanja forme sadržaju za koga se pretpostavlja da je inertan i pasivan?” – to bi, verovatno, bilo glavno pitanje u tim smislu. Da bi odgovorio na njega, Stanojević se upustio u rad sa proizvodnim procesima pretehnoloških zajednica, sa tradicionalnim tehnikama umetnosti i zanata, kao i eksperimentalnim prosedeima razvijenih u okviru savremene vizualne umetnosti, sa ciljem da istraži odnose i međusobne zavisnosti između ljudi, njihovog okružja i prirode. To ga je konačno dovelo i do toga da razvije specifičan heuristički istraživački pristup koji pretpostavlja radikalni pomak od standardnog antropocentričnog pogleda na svet, ali ne prema nekom biocentričnom, već fiziocentričnom.

U tom pogledu svet nije sklop jasno određenih, međusobno izolovanih entiteta, njegov karakter nije bezuman, besmislen i mehanički, kao što ni ljudi nastanjeni u njemu nisu odvojeni niti izolovani od okružja koje posmatraju.  Nasuprot tome, oni su potpuno uronjeni u konstantno promenljiv razvojni tok događaja i pojava. U tom smislu, umetnost je viđena kao nešto što menja način na koji stvari postaju prisutne i dostupne, a ne kao puko sredstvo manipulisanja osećanjima i stimulisanja iskustava, odnosno kao forma izražavanja i kao biznis napravljen od marketinga tih učinaka. Sa druge strane, ukoliko u radu Đorđa Stanojevića postoje neke restorativne namere, one se ne ralizuju u formi vraćanja prirodi kao najvrednijem resursu naše civilizacije, već prirodi kao u sebe izrastanju živih stvari, što su stari Grci nekada zvali fizisom

U vremenima u kojima se pojmovi poput kreatinosti i inovacije, fleksibilnosti i spontanosti, koji su nekada istorijski bili vezani za umetnost, postaju sveprisutni u pogonu globalnog kapitalizma koji u dominantan društveni model inauguriše onaj koji sve pretvara u resurse, umetnici  treba da se povuku i ponovo razmotre svoju društvenu ulogu. Umesto grozničavog ‘stvaranja’ i ‘produkcije ‘novih umetničkih radova, samo da bi sistem i dalje funkcionisao i očuvao njihove pozicije u svom okrilju, oni bi mogli da počnu da shvataju šta njihovo neposredno okružje može da pruži na drugom nivou, nivou afirmacije života kao besciljne igre, bez napredovanja u stvaralačkom toku. Takođe, budući da je rečnik očuvanja sredine sada svojstven i medijiskim i državnim i korporativnim raspravama, možda bi umetnici koji se bave očuvanjem okružja mogli da počnu da se uzdržavaju od njega i da krenu da naseljavaju svoje okružje eksperimentišući bez nekog posebnog cilja.

 

Stevan Vuković