Slikarstvo izvan svojih granica

Ðorđe Stanojević – decenija slikovnih izazova

 

Prostor za vidljivu predstavu nije lako definisan pojam. I tako, uostalom biva i u istoriji umetnosti. Ona se i može sagledati kao niz sekvenci izmenljivih vrsta predstavljanja.

Prohujala su razdoblja u kojima je fizičko svojstvo slike prihvatano pretežno kao dočaravanje dubine prostora. Zadatak za mnoge prevratne umetnike u XX veku bio je i preduslov njihovih modernističkih karijera: opiranje trodimenzionalnosti i ispitivanje površine samog čina slikanja. U likovnim kompozicijama, naslojavanim po ciklusima od 1998, Ðorđe Stanojević određuje svoju izražajnost u dejstvu poniranja, ne prateći tematizaciju već tragajući za skrivenim domašajima u procesu izrade. On se prepušta postizanju vidljivog efekta udaljenosti koja izaziva pogled posmatrača. Niz opažajnih putanja stvara slikovit zaplet koji pomaže lutanjima samog pogleda u suštinu stvorene slike.

Medjutim, opažanja pojma vizuelnog danas su manje usmerena ka oblikovanju individualnog uverenja i mentalne snage, a više ka društvenoj konstrukciji. Otud su ekranska središta elektronski ostvarene slike, zauzela nova okrilja za svet prirode i materije. Simulacija svetlosnih i opažajnih senzacija prožela je i nove načine kreiranja utiska spoljašnjeg sveta. Je li, suprotno tome, pronađena spasonosna formula za umeće slikanja? Može li se ravan, geometrizovan i predstavljački impuls bez imitacije spoljnih utisaka, uputiti s površine likovnog prostiranja ka oblikovanju novog mišljenja? Imenovani ciklusi Ðorđa Stanojevića su pristupi slikanju pulsirajućeg intenziteta. Svaka od unesenih i sugerisanih senzacija, kao i fenomena u svojoj samobitnosti je i uživalačka etapa u kojoj, ma koliko raznoliko i razigrano struji spiritualno prisustvo  rukopisne i optičke dubine.

“Prostiranje„ je unelo sugestiju energetskog ubrzanja snopova animalnog i vegetativnog, stvarajući kosmološku matricu ukazujući na bezmalo programski odnos prema prirodi slikanja, ali i blizine idealnog stanja likovne kompozicije. Dela iz ciklusa “Lestvice„ su projektovani okvir religijskog iskustva ponudili ka osmatranju energije dodira, reflektujući samoispitivanje svojevrsne istorije osetljivosti. Postupak za grupu slika ‘Pismo’  nalikuje palimpsestu, nanosu slikane materije i izmičuće rečenične sintakse, dok se ‘Kiša’ odvija kao višemedijski zadatak. S polazištem iz medija fotografije, čestice pramaterije nude prvi plan kapljica kiše s pozadinom urbanog prostiranja iza prozora ulazeći u slikarski postupak materijalnosti pigmenta. Sustiže ovaj pristup i virtuelno ispitivanje, pa su radovi nazvani ‘Nešto iz ničega’  proistekli iz masovnih ekranskih lajtmotiva, poput brzinomera pokretne svetlosti i modusa generisane fraktalne slike. Registar je proširen unutar ciklusa ‘Horizonti’ odajući zahvat u luminodimenziji, u isijavajućoj svetlosti što čini strukturu prozračne kompozicije. Simboličko otkrivanje u delima ‘Zemlja’ donosi koloritne teritorije, što po ukupnoj površini nude temperovane razlike, od hladnih deonica do svojevrsnih požara; odnosi po nadjenim nehotičnim tragovima postojanja ili u osetljivim napetostima uobličuju indirektna etička uporišta.

Gustina boje, kao i naznačena rešetkasta struktura na pojedinim slikama odaje konstantnu dinamiku. Potvrda je to realnosti prizora za lični, nedeljivi i značajno raznolik proces stvaralačke svesti. Istovremeno za naš pogled i doživljaj, blokirajuća i razotkrivajući samosvojna stanja čine da se stav ovog sonornog unošenja pobudjuje iz rukopisnog treperenja.  Ciklusi koje su po kalendaru podelile godine, ‘Pismo’, kao i deonice slika iz okrilja poduhvata naslovljenog ‘Zemlja’, odaju jedan oscilatorni mehanizam – pulsirajuću realnost upisanu u suštinu stvorene slike.

Prepuštanje razdraganosti sa sumnjom, pokazuje svetlosna pratapanja svojstvena prirodi samog slikarskog medijuma. Ritmizovan protok slikarskog vidjenja čini da se odvajamo od stanja opšte memorije i kroz putanju samog autora prepuštamo dubokom vidu sećanja. U stapanju dinamične likovne refleksije, doseže se ekstatični opit o prisutnosti i slutnji, a time i nezamenljiv izazov otkrovenja.

 

Nikola Šuica