Voćnjak

Od trenutka kada upoznate radove Đorđa Stanojevića, susrećete strast prema prirodi, ne kao apstraktnoj kategoriji već kao mestu pripadanja. Kroz novu seriju Voćnjak, umetnik nastavlja svoje istraživanje vitalnosti i nestabilnosti materije kroz blisko promišljanje simboličkih preseka koje nalazi na spoju kulture i prirode.

Voćnjak nije samo izobilje bogate žetve, već prostor definisan radom tokom čitave godine. Poput voćnjaka iz Rilkeove poeme, to je sve što ima težinu i sve što hrani. Kao i umetnost, voćnjak je prostor neprekidne i predane pažnje, prostor koji takođe predstavlja naše brižno rekreiranje prirode. Uloga voćnjaka je menjanje svesti kroz empatiju sa prirodnim pojavama. Rečima hermana de vrisa, „Koja je razlika između beaux arbresi beaux arts? … Botanička bašta je, dakle, umetnost, jer predstavlja osvešćenost u samom procesu osvešćenja, a u njoj takođe pobuđujemo čula (vid, miris, osećaj, ponekad zvuk i ukus).“  Ako je stvaranje umetnosti proces buđenja svesti, onda radove pred nama možemo sagledati kao dokumente tog procesa.

Istorija hortikulture nalazi svoj najplodonosniji izraz u voćnjaku. Voćnjak se može posmatrati kao metafora i kao diskurs: to je prostor koji je istovremeno amblematičan i stvaran. Vrt, a posebno voćnjak, najplemenitiji je izraz našeg oplemenjenog odnosa prema prirodi. U mnogim kulturama bašta je simbol stanja ljudske sreće. To je oličenje zatvorene i zaštićene prirode koje govori o mogućnosti sklada sa prirodnim svetom. Kao rezultat vekova nauke i kreativnosti, bašta je u suštoj suprotnosti sa divljinom: ona je pripitomljena, harmonična, integrisana. U njoj je makrokosmos prirode analogan mikrokosmosu čoveka. Tokom Renesanse smatralo se da spasenje treba pronaći kroz simboliku bašte: hortus conclusus predstavljao je vodič ka raju (a reč „raj” potiče od persijske reči “pairideaza”, koja u prevodu doslovno znači „okružena zidovima”.)

Bašta je puno više nego samo naše ogledalo ili naš raj; ona je zajednička živa građevina stvorena sjedinjenjem ljudskih i ne-ljudskih aktanata. Ona je pogled na pripitomljeni pejzaž bez pitke familijarnosti ili nekritičnog sentimentalizma; reflektivni pogled kom prethodi multigeneracijsko iskustvo. Filozof Bruno Latur je pisao: „Najvažnija briga današnjice je spoznaja o tome kako spojiti ljude i ne-ljude u zajedničke hibridne forume, i što pre otvoriti Parlament sveopšteg.“ (Pravila metode). Stanojevićev zadatak je da prati ove hibridne forume u procesu nastajanja, kojima s pravom pripadaju živi solventi, fermenti, bakterije. Kao što je primetio Majkl Seres u knjizi Rođenje fizike: „Regresija je čin rađanja prirode, ali i njena stabilnost. Atomi se udružuju, povezanost je snaga stvari koja nastaje kroz deklinacije, i ovo označava čitav koncept vremena.”

Idući dalje od prethodnih serija (Tokovi, Sonar, Čarobna šuma), gde je fokus bio na proticanju energije kroz prirodu, u seriji VoćnjakStanojević koristi biljnu maglicu kao metaforu za ispitivanje entelehije (princip samoorganizovanja materije, Hans Driš) i stvaralačkog agensa materije (élan vital kod filosofa Anrija Bergsona). Boja sazrevanja tako dobija drugu dimenziju (evocirajući „Ozirisove zelene i Saturnove bele“ iz lirike HromaDereka Džarmena), dostižući vrhunac u eterično-ljubičastom. U staro doba, šljive su se skupljale u korpama obloženim koprivom da se ne bi oštetila maglica, na taj način čuvajući ukus i svežinu. Tu opet pronalazimo proces čuvanja celovitosti  bezgrešnosti kao i kod vrta: čednost i netaknutost koje čuvaju čistotu sadržaja. 

Voćna maglica – tanki voštani film od prirodne oleanolne kiseline – predstavlja oživljen dah. Govoreći o svom radu s dahom, (Soffio de Creta, dah gline, 1977), Đuzepe Penone naglašava: „Kada dišemo, mi udišemo vazduh i zatim izbacujemo jednu masu vazduha u drugu, a ovaj proces je već skulptura, jer menjajući prostor jednu formu postavljamo unutar druge forme. (…) Dah ima oblik koji je vrlo blizak unutrašnjosti tela, poput negativnog odlivka u kovčegu.“  Osetljiva maglica na plodu služi da naglasi istinsku prirodu života. Kroz fermentaciju i sedimentaciju, putem sakralnih utapanja i baptizama bojom, sa ciljem da slikom manifestuje maglicu, Stanojević teži preobraženju koje se može dostići samo ravnopravnim spojem umetnosti i prirode.

Aleksandra Lazar, 2019.