Priča o pogledu
“Nebo je nad krovom tako plavo, tako mirno.”
Gaston Bashelard
Direktan je i ekstrovertan Đorđe Stanojević u svom odnosu prema prirodi, a slika medij kojim nam se obraća i insistira da pratimo njegov pogled. Reč je o seriji radova nastaloj u poslednje tri godine koje je autor nazvao “Sonari”.
Bez opisa, daleko od svake naracije, naizgled robusno i silovito, nepokolebljivo svedeno, stavlja na uvid svoju znatiželju: duboko i esencijalno interesovanje za misterije “neprimetnog”, ali bujajućeg života koji se neprekidno odvija izvan nas, kao neki paralelni tok. Takav pristup sugeriše i neminovan osvrt unazad, i prisećanje na opus koji predhodi slikama koje su pred nama.
Materija, kao material za “stvaranje”, u svom primarnom stanju je izložena neposrednom dodiru. Zemlja je zemlja, tu na platnu i onda, kada je naslikana, ona je horizont koji seče voda ili nebo. Ona je živa, klija i rađa, zagledana u sebe i sebi dovoljna. Gde se susreće s nebom, i da li se to, uopšte, događa? Nisu li, oboje, i zemlja i nebo, ista “pojava” u dve forme, razdvojeni samo našom percepcijom, sadržajem koji nudimo u svom pogledu? “Događaji” na platnima Đ. Stanojevića vode posmatrača u specifičnu avanturu otkrivanja tajanstvenog staništa, čiji smo privremeni posetioci i učesnici. Svetlost nam je otkrila boju i tako pomogla da razaznamo transformacije i prostorna usidrenja materije, njeno permanentno pusliranje. Ova platna hoće da vide i tako nam pokažu celu s l i k u. Moć boje je sredstvo kojim autor s nama deli ovo složeno iskustvo.
Paleta na Stanojevićevim slikama je restriktivna, bez metafora i suvišne poetizacije, uglavnom osnovni registar crvene, plave, zelene… U velikim ciklusima on eksploatiše unutršnju snagu određene boje, i kao u ogledalu, reflektuje “nevidljive” erupcije nastajanja i fluidnih kretanja na platnima koja ostaju kao trag i svedočanstvo prirodnih procesa. Plavo nebo, zelena šuma, crvena vatra… I, bukvalno, izložena uticajima prirode, ova platna stvaraju svoju geografiju, unutrašnju konstrukciju Nove realnosti koja se, pročišćena autorovom nepokolebljivom namerom, pojavljuje sasvim izmenjena. Usredsređen pogled na liniju horizonta između tla i neba, i koncentrisana težnja da dosegne odgovor na pitanje šta je “iza”, u bezbrojnim pokušajima, na platnima koja menjaju perspektivu posmatrača. Taj pogled se vraća dislociran kao “realnost” jedne nove vrste i sadržaja u koji utka, kao u svoju melodiju, radoznalost i svežinu novootkrivenog iskustva ili spoznaje.
…prostor slike ostaje imaginaran sve dok posmatrač ne shvati da nije on taj koji treba da uđe u sliku. Slika je vec u njemu. On je slika, on je posmatran. Posmatran dok posmatra sopstveni pogled…( “Koncept pogleda i čitanje slike”, M. Stamenković, dipl. rad, neobjav., BGD. 2003.)
Beskrajna plava platna tragaju za materijalnom strukturom neba, njegovom snagom i konfiguracijom, jačinom i eteričnošću. Boja će pretrpeti sve da bi nam pokazala tu magiju bezvremenog trajanja i promene. Samo na ponekom platnu lebdi kristalna struktura, kao izmaglica, slobodna nad prizorom, da nas učvrsti u uverenju da smo videliviše i dublje.
…”Ali nemoguće je ispitati sve slike koje nastaju na granicama dva materijalna elementa. Za zemaljskog sanjara, svi izvori okamenjuju. Sve što izlazi iz zemlje zadržava trag supstance kamenja… (“Zemlja i sanjarije volje”- ogledi o imaginaciji materije, Gaston Baschelard, IK Z. Stojanovića, S. Karlovci, 2004.god.) Otuda uverljivost plavih “planinskih” nizova i strmoglavih klisura u koje pogled upada, talasastog smenjivanja jednog jedinog tona, na platnu, tako da počinje da se čuje tišina otkrivenog apstraktnogpejzaža.
Posmatrač, u poziciji pogleda, “…vidi samo s jedne tačke, ali je u svojoj egzistenciji gledan odasvud” (“Shiza oka i pogleda”, Jacques Lacan, XI seminar- Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986.god. str.80.) Ova inverzija je važan činilac likovne poruke koju upućuju posmatrana platna. “Uhvaćena” s l i k a na pola puta izmeđju posmatranog prizora i koncetrisanog, obuhvatajućeg pogleda, obraća nam se kao neminovna “prepreka”, prekid koji otkriva novi kod i uvodi pogled u posmatranje. To je tačka u kojoj “priroda” nestaje i ustupa mesto novoj, “veštackoj” relaciji i interakciji opažanja tek stvorene s l i k e.
Dragica Vuković