Odlazak u sliku

Pojavom konceptualne umetnosti tokom 70ih i nešto kasnije novih medija, sama slika je, u tradicionlnom smislu definisana kao vizuelna predstava na  dvodimenzionalnoj površini, izgubila povlašćeno mesto koje je vekovima sticala. Slika nam, međutim, ponovo “kuca na vrata”, kako se može opisati svojevrsni revivle ovog medija. Ovaj trend ozvaničen još 2003. godine, kada je italijanski kritičar i kustos Frančesko Bonami na venecijanskom Bijenalu napravio svojevrsnu reprospektivu savremenog slikarastva, čini da ono sve više postaje fokus naših istraživanja i pažnje. Uprkos sveprisutnoj digitalizaciji i tehnologijama koje svakim danom donose nešto novo, slika je, kako se pokazalo, ostala kamen temeljac umetničkog sistema.

U najnovijoj seriji radova koja nosi naziv “Zapis” Đorđe Stanojević nastavlja da istražuje izražajne mogućnosti slike kao vizuelne predstave. Bilo da se radi o ulju na platnu ili fotografiji polazište i principi su isti. Slika je za Đorđa Stanojevića mentalni prostor. Ona nije fizička datost, objekat proučavanja ili običan proizvod. Ona je duhovni svet u koji umetnik odlazi, i kako on sam kaže ” … ponekad nemam gde do u sliku”. Ipak, to ne znači da je u pitanju eskapizam – neprihvatanje realnosti i svega onoga što ona donosi. Stanojević je svestan njenih varijeteta, procesa koji oblikuju “stvarni” svet i, na kraju krajeva svih onih dešavanja koja utiču na svakodnevni život. Njegov odlazak u sliku je svesna i odgovorna odluka. Polje njegovog delovanja je slikarstvo koje zadire u vlastitu ontološku svrsishodnost, životno oporu i preciznu esenciju. Kroz boju, liniju i druge, karakteristično likovne, odnosno slikarske postupke, umetnik želi da vrati ovom medijumu njegovu funkcionalnost, da ostvari njegovu davno izgubljenu “iskrenost”, onaj modernistički kvalitet ozloglašen kao krivac za uljuljkani buržoaski larpurlarizam.

Stanojevićeva umetnost je, međutim, daleko od “čistog” elitističkog formalizma – ona je za njega objekat, praksa, radni dan; ona je san, želja, misao. Ali, iznad svega njegova umetnost je duboko humana, kao što se i Stanojević, kao umetnik, bavi humanošću, duhovnošću. Njegova tema jeste čovek, ali ne neka posebna ličnost, već čovek kao biće, kao univerzalna kategorija. Inspirisana dihotomijom čovekovog ovozemaljskog postojanja, Stanojevićeva slika reprezentuje simboličkog čoveka sadržanog u svojevrsnom agonu između sudbine i kontrole – odnosno borbe za upravljanje nad vlastitim životom. Ovakva “predstava” je struktuirana simbolički: u linijama – kao linijama “sudbine”, odnosno linijama na dlanovima koje svi imamo i linijama-borama staračkog lica. One su zapis, datost po sebi, na njih ne možemo da utičemo i da ih menjamo. Stanojević na svojim slikama “ispisuje” te zapise, svesno težeći da ih reprodukuje kao individualizovane geografije, iscrtane kao predestinacija i kao posledica, ili kako sam kaže:  ” … geografija života, samo postojanje. Sreća, bolovi, greške, lutanja…”

Inspirisan večitim Tarkovskim, Stanojević je snažno artikulisao tendenciju kojoj je i ranije, u svojum prethodnim radovima, bio blizak. To je ideja o slikarstvu zbira životnih, “običnih” ljudskih iskustava i jednog, dubokog aspekta humanog – vere. Vere i duhovnosti, oličenoj u odrazu, u odnosu zemlje i neba, u pogledu na gore, prema gore, u poverenju, nadi, traženju smisla u besmislu, logici u slučajnosti, saznanja u nesaznatljivom. Jednostavnim, tradicionalnim, slikarskim vokabularom, Stanojevićevo slikarstvo je pre svega dokument vizuelnih znakova, ono je otvoreno i hrabro svedeno na svoju suštinu – na kôd, koji kad se jednom  otkrije postaje svima – blizak.

Saša Janjić