Ostruge i život

NEŠTO IZ NIČEGA

PETAK, 3. decembar 2010.

Danas sam pročitao intervju sa Džeksonom Polokom napravljen pedesetih godina prošlog veka. U njemu je govorio da je nova američka umetnost nastala u onom trenutku kada više ničeg nije bilo. Drugi svetski rat je zbrisao jednu kvazi scenu i na tlu te pustoši nikla je klica nove, žive, autentične umetnosti. Takođe, govorio je o tome da umetnost koja se bori za sopstveni izraz u ništavilu jednog vremena je neugledana i čvornovata, ali veoma živa.

To me je potsetilo na reči velikog svetskog dizajnera, Konstantina Grčića, koji je, boraveći u Beogradu, izjavio da srpski umetnici imaju veliku šansu da egzistencijalne probleme sa kojim se suočavaju svakoga dana pretoče u kreaciju.

Nije li šansa srpske umetnosti da na zgarištu jednog sumanutog vremena nikne klica jedne žive,  neestetizirane umetnosti? Umetnosti koja je oslobođena dugogodišnjeg kompleksa manje vrednosti? Opori egzistencijalizam ovih prostora, ne dozvoljava trenutak konformizma.  To je idealno stanje čoveka za stvaranje umetničkog dela. Ivo Andrić je govorio: „Kada nisam očajan, nisam ni za šta“!

NATURE & ART PROJEKAT

SUBOTA, 4. Decembar 2010.

Ova subota je poslednji dan izložbe Nature & Art u Kući legata . Bio je to moj prvi selektorski projekat. U Srbiji realizovati jedan projekat ovakvog tipa, ravan je poduhvatu livenja zvona u filmu Andrej Rubljov od Tarkovskog.

Nakon uspešne realizacije umetničkog kampa na reci Gradac, gde je prisustvalo više od trideset umetnika iz regiona i izložbe u Narodnom muzeju u Valjevu, ova izložba je realizovana i u Beogradu.

Petnaest umetnika, različitih senzibiliteta, sa svojim radovima realizovalo je koncept koji je reakcija na svet u kome živimo. Svet hiperprodukcije, hiperinformacija, hiperseksualnosti… U istoriji, umetnici su, uvek, imali potrebu da reaguju na ključne probleme čovečanstva. Jedan od najvećih problema današnjice je otuđenost čoveka od prirode. To je, zapravo, njegova otuđenost od samoga sebe. Umetnost koja se bavi povezivanjem čoveka sa prirorodom je istovremeno i angažovana i blagotvorna.

Radovi na izložbi nisu puko kopiranje prirode, već pokušaj sinteze sa njom. Kao rezultat imamo multimedijalne radove koji odišu energijom prirode. Oni na artikulisan način nude posmatraču vibraciju koja im nedostaje u svetu u kojem živimo.

Ceo projekat realizovala je organizacija Valjevska akcija, uz finansijsku pomoć grada Valjeva. Izlagači su bili: Porodica bistrih potoka, son:DA, Marko Crnobrnja, Milorad Mladenović, Radomir Knežević, Branislav Nikolić, Milena Putnik, Vojislav Radovanović, Snježana Torbica, Miroslav Prvulj, Milomir Romanović, Nikola Faller, Katarina Popović, Dušan Petrović i ja, lično.

Ovaj koncept će nastaviti svoj život uprkos svemu. Idemo dalje. Sledeća destinacija je Slovenija.

NOVI SRPSKI SOCREALIZAM

NEDELJA, 5. decembar 2010.

Izložba izabranih radova poljske i ruske umetnosti iz vremena komunizma, nastalih i na zvaničnoj i na nezavisnoj sceni, otvorena je u Muzeju istorije Jugoslavije. Fascinanatno je koliko ova izložba ukazuje na činjenicu da slično koncipirane radove, veoma često, srećemo danas na izložbama u Beogradu! Da li mi živimo u doba novog srpskog socrealizma?

Opšti je utisak da se pod floskulom angažovane, vrlo često promoviše politikantska umetnost. Pojam “angažovanosti”, postao je obavezan u kustoskom vokabularu danas. Da li je samo politikantska umetnost angažovana?

Ova praksa dovela je do situacije da se prvo zakazuju  izložbe sa određenim konceptom, pa tek onda pozivaju umetnici da realizuju rad na određenu temu. Rajner Marija Rilke dao je jednu od najlepših definicija kvaliteta umetničkog dela. Rekao je da je umetnost dobra ukolika je nastala iz neminovne potrebe umetnika. Gde je ovde ta potreba? Zamenjena je diktatom. A to je definicija socrealizma.

Stalno nametanje osećanja krivice, i kreiranje scene koja sve vreme elaborira ovu temu na način kako to propaganda čini. Molim vas, hajde da priznamo tu krivicu i da krenemo da se bavimo umetnošću! Nije samo loše u Srbiji tema.  Imaju ovi prostori svoj život koji je jednako vredan I lep kao bilo koji drugi život na planeti zemlji.

SUSRETI

PONEDELJAK, 6. Decembar 2010.

Vratio sam se projektu planiranja sledećeg festivala umetnosti u Valjevu. Takvi  događaji nude priliku za bliske susrete sa velikim umetnicima. Susret sa njima je pravo bogatstvo.

Jednom sam Kostu Bogdanovića pitao šta bi on radio da je mlad umetnik u današnjem vremenu. Kakvu bi strategiju napravio? On mi je odgovorio da bi se, svakako, oslanjao na tradiciju. I rekao je jednu definiciju umetnosti koju nikada neću zaboraviti: Lepo. Tiho. Uzvišeno. Zdravo. To su definicije umetnosti velikih kultura. Islam kao ključnu definiciju ima lepo, Budizam-tiho, Hrišćanstvo- uzvišeno. A sve zajedno je zdravo.

Na isto pitanje Ilija Šoškić, koji je bio majstor prošlogodišnje radionice, mi je odgovorio da je položaj mladih umetnika isti ovde kao i u Rimu. Borba protiv sistema globalizacije je nemoguća. Ali, on predlaže formiranje intelektualnih mikrosredina koje se lagano šire. To je jedini način opstanka umetnosti danas.

Pravo mi je zadovoljstvo okupljati ovakve ljude i spajati ih sa mladima. U takvoj situaciji i jedni i drugi dobijaju smisao.

FENOMENOLOGIJA UMETNOSTI

UTORAK, 7. Decembar 2010.

Sasvim slučajno sam se našao u društvu doktoranata sa teorije umetnosti. To je za mene uvek veliki izazov za sučeljavanje mišljenja. Razgovarali smo o kustoskim praksama danas. Zaključak je bio da se kustosi danas mnogo više bave fenomenologijom, a mnogo manje kvalitetom umetničkog rada. Postavio sam pitanje, ako bi imali takmičenje pijanista na nekom od prestižnih konzervatorijuma u svetu, šta bi bilo kada bi komisija ocenjivala fenomenologiju muzičara? Kakve su im političke pozicije? Na koji način “lupaju” po dirkama? Gde je tu muzika? Nisam dobio odgovor.

ZEMLJA

SREDA, 8. Decembar 2010.

Goja je rekao da prvo moraš biti španski, pa evropski pa tek onda svetski umetnik. Anri Mišo u svojim memoarima kaže da, iako je celog života bežao od toga, on je ipak samo Belgijanac. (Ali kakav?)

Mi na ovim prostorima nikada nismo imali priliku da se bavimo klasičnim umetnostima. Istorija nije dozvoljavala. Potreba da se ostavi egzistencijalni trag realizovana je na upotrebnim predmetima u Srbiji. Svaki element ima pečat osobene individulalne kreativnosti. Ova umetnost jeste nemušta ali je živa. Ovo su izvori odakle mi možemo crpsti temelje naše istorije umetnosti. Ona je uvek teška. Nadežda Petrović stvara svoje remek delo Valjevska bolnica u uslovima smrti i očaja. Konceptualno, ovo je jedna od najjačih slika srpske istorije umetnosti. Mala po formatu ali beskrajna u životnosti njenog izraza.

Albarto Đakometi je uvek govorio da je nekada odlazio u Luvr i divio se remek delima velikih svetskih majstora. Sada ta dela izgledaju potpuno nemoćno u odnosu na ljude prisutne u muzeju. Njega ne zanima estetika, njega zanima stvarnost, život. Ovi prostori su idealni za proučavanje takve vrste umetnosti. Žive umetnosti potpuno oslobođene svake vrste estetitike. Pikabija je u jednom trenutku želeo da napravi loše slike. Ispostavilo se da su to bila njegova najjača dela.

Kaljuga i blatište u kojem živimo jesu teški, ali su i fantastična prilika za realizaciju jedne umetnosti koja nije opterećena formom.

UMETNOST I ADVERTAJZING

ČETVRTAK, 9. decembar 2010.

Postoji ogromna razlika između umetnosti i advertajzinga. Umetnici danas vrlo neoprezno odlaze u samopropagandu, razumljivo, želeći  brz uspeh na sceni koji bi im omogućio egzistenciju. Kada sam krajem devetesetih završavao likovnu akademiju bilo mi je jako čudno da se mnoge moj kolege bave, zapravo, advertajzingom. Svesno sam ušao u tu profesiju tražeći mogućnost realizacije umetnosti. Ja to nisam uspeo. Obično kažem da sam ušao u advertajzing da moja umetnost ne bi imala advertajzinga u sebi.

Advertajzing je nauka koja se bavi komunikacijama, veoma kompleksna i kreativna. Ali njena kreativnost traje onoliko koliko traje jedan dobar vic. Osnova kvaliteta advertajzinga je u sjajnim strategijama koje su dovele do velikih komercijalnih ili socijalnih uspeha. Advertajzing nije apriori zlo. Zavisi za šta se koristi. Ukoliko je uptrebljen u humanom kontekstu, on može biti jako blagorodan. Naravno, on se obično koristi za sticanje profita.

Umetnost prevazilazi ovaj trenutni momenat i u sebi nosi večnu supstancu koja se ne može istrošiti. Delo koje se nalazi u muzeju ili kod vaše kuće, svakoga dana se ponovo otkriva. Nikada ne zastareva. Nikada nije demode.

Đorđe Stanojević