Ostati veran zemlji znači, ukočiti suicidnost savremenog sveta. Zemlja je nepatvorena jer tako nestaju ultimativne moći tehnološkog napretka. Baviti se zemljom, živeti sa njom i oblikovati je filozofijom naznake, su borbe za živo kretanje umetnosti. U njoj, takvoj, rađaju se nada i želja da sami sebe ne uništimo. Zemlja je element koji rađa i koji se odupire smrti.

Antejskom hrabrošću i bosim tabanima poetika zemlje postaje opozicija asfaltu i betonu. Ona je krik trpeljive istorije. Još niko nije pobio tezu da zemlja živi u čoveku. Da iz nje izniču biljke i autorska aktivnost. Zemlja je trajajuća potvrdnost. Umetničko poštovanje zemlje jedna je vrsta novog levičarstva u kojem se umetnik angažuje za opstanak planete.

Motika nadjačava kibernetsku intelegenciju. Živimo u vremenu kojem su bol kosmosa i zemlje istog intenziteta. Čovek je nastao iz blata, umetnost iz čoveka.

Božidar Mandić