Snaga zemlje

Istorija je krenula čudnim tokom na ovim našim prostorima. Mesto susreta različitih kultura i religija, podjednako je bilo i mesto sukoba i ratova. Mnogobrojne vojske i konflikti koji su prošli preko ove teritorije, ostavili su vidljive tragove i pečate na kulturu i živote ljudi koji su ih iskusili. Posle svakog bojnog polja mi smo počinjali ispočetka, a nedostatak kontinuiteta rezultirao je umetnošću koja nikad nije prošla kroz svoj klasični period, jer je uvek polazila od nule. Pored svih nedaća i problema umetnost sa ovih prostora se, sem borbe za sopstveni izraz, borila za pravo da postoji u sredini koja je uvek imala neke druge prioritete.

U svom najnovijem ciklusu radova Đorđe Stanojević nas vraća zemlji, pokušavajući da kroz određene predmete i iskustva, sebi ali i drugima osvesti egzistencijalno osećanje bavljenja umetnošću. U tom procesu, koji je često nesvestan, iskonski i nepatvoren, on ima jednu misao, ili bolje reći jedno osećanje, koje se kristalnom jasnoćom prenosi u svaki od materijala u kojima radi. Bilo da se radi o drvetu, metalu ili samoj zemlji, Stanojević uspeva da prenese egzistencijalni nemir u materijal i tako dopre do suštine, do posmatrača. Njegova poruka je jasna i jednostavna. Sve prolazi, sve se menja, umetnost beleži, prenosi i jedina je sposobna da nas uzdigne iznad blata u kome živimo. On na esencijalan način povezuje univerzalna pitanja koja su još naši preci postavljali sebi kada su po prvi put oslikavali zidove pećina.

Kada je Pikaso video pećinske slike iz Altamire rekao je kako za sve ovo vreme ništa nismo naučili. Izmišljali smo, menjali, komplikovali i na kraju sve upropastili. Ono što je bilo važno i istinito, od uvek nam je bilo tu ispred očiju, ali ga nismo videli. Sama priroda se malo menjala, menjao se odnos čoveka prema njoj. Savremena umetnost je na različite načine koristila prirodu. Od potpune ignorancije pa do apologetskog odnosa prema njoj, i uključivanja svih njenih potencijala u izražajni spektar umetnosti.

Stanojević je razvio specifičan i subjektivan stav prema zemlji i prirodi. On proističe iz velikog i teškog rada koji leži u osnovi svakog dela koje umetnik predstavlja. Zato Stanojević postavlja sam sebi ali i svima nama pitanje: „Može li teže?“ Zemlja je za Đorđa metafora umetnosti, teška, po nekad prljava i nezgodna, nepatvorena i iskrena. O njoj umetnik intenzivno razmišlja, uvlači je u različite kontekste, daje joj nova značenja. S jedne strane, to je dugogodišnje razmišljanje i dolaženje do fundamentalnih zakonitosti i osobina umetničke prakse kao jedine moguće oblasti delovanja koja je u stanju da se na najiskreniji način pozabavi svime onim što sam život i prirodu čine jedinstvenim i neponovljivim iskustvom. Bez trivijalnosti i banalnosti svakodnevnog života i dnevnopitičkih afera, umetnik svojim radovima stvara realnost u kojoj su zemlja i priroda ponovo deo naših života.

I pored činjenice da ne insistira na estetskom momentu, slike i objekti iz ove serije, puni sirove snage i energije koje su utisnute u materiju, su na izvestan način lepi. Međutim, njihova lepota ne proizilazi iz dopadljivih formi ili sofisticiranih materijal ili prefinjene obrade, njihova lepota dolazi iz same prirode. Ovi neestetizirani „čvornovati“ predmeti nosi u sebi životnu snagu koja se kroz generacije prenosila i ostavljala tragove u vremenu i materijalu. Ovi radovi ne moraju biti lepi da bi se prodali, oni su takvi zato što jesu, zato što postoje.

Sve češće smo svedoci kritika upućenih savremenoj umetnosti da je izgubila iskrenost i želju da se bavi konkretnim egzistencijalnim problemima, a upravo je realnost u kojoj su zemlja i priroda ponovo deo naših života. I pored činjenice da ne insistira na estetskom momentu, slike i objekti iz ove serije puni sirove snage i energije koje su utisnute u materiju, su na izvestan način lepi. Međutim, njihova lepota ne proizilazi iz dopadljivih formi ili sofisticiranih materijal ili prefinjene obrade, njihova lepota dolazi iz same prirode. Ovi neestetizirani „čvornovati“ predmeti nosi u sebi životnu snagu koja se kroz generacije prenosila i ostavljala tragove u vremenu i materijalu. Ovi radovi ne moraju biti lepi da bi se prodali, oni su takvi zato što jesu, zato što postoje.

Sve češće smo svedoci kritika upućenih savremenoj umetnosti da je izgubila iskrenost i želju da se bavi konkretnim egzistencijalnim problemima, a upravo je egzistencijalno glavna karakteristika Stanojevićevog rada. Ono nije samo floskula ili još jedan ternim oko koga se gradi određena poetika ili teorija. Umetnik istinski želi da napravi sponu sa zemljom i da na taj način ostavi svoj trag u vremenu. Priroda i zemlja kao podneblje sa konkretnim istorijskim karakteristikama i egzistencijalni nemir koji to podneblje stvara je njegovo polazište i ishodište.

To se možda najbolje vidi u češljevima zemlje, alatkama koje su stalno i u neposrednom kontaktu sa zemljom i prirodom, radovima koji to na simboličan način i pokazuju. Oni su oruđa našeg opstanka, svedoci suza, krvi i znoja iz kojih je nastala naša civilizacija i kultura. Oni su kao neki čudni kolektori koji sakupljaju iskustva, memorije i priče našeg podneblja. Još jedan važan element u Stanojevićevom radu je jod, koji je na neki način obrazac i model života na ovim prostorima. On je jak, težak i opor, baš kao i borba umetnika i proces nastanka umetničkog dela. Slike koje su nastale hemijskom reakcijom, nagrizanjem same materije donose jedinstveno vizuelno iskustvo. U toj neverovatnoj borbi podloge i elementa ogledaju se svi prirodni procesi ali i pardigma borbe za umetnost.

Zemlja u svom prirodnom obliku i stanju je ključni element koji se provlači kroz skoro sve Stanojevićeve radove. Ona je sirova i stvarna, ona se ne može kopirati, simulirati ili napraviti. Ona je takva kakva je, i upravo u toj činjenici leži njena snaga. Zemlja je naša spona sa prošloću i naša nada za budućnost. Veza koju čovek stvara sa prirodom i zemljom je kompleksna, jedinstvena i večna. U sveopštoj trci i metežu savremenog (ne)življenja ta veza polako nestaje. Stanojevićeva umetnost ne nastaje po nekoj naružbini, ili iz nekog hira već iz potrebe da se ta veza ponovo uspostavi i reaktuelizuje. Ona nastaje iz neophodnosti umetnika, iz neminovnosti trenutka u kome umetnik to što radi radi prvenstveno zbog sebe.

Saša Janjić